Građanska neposlušnost protiv genocida
piše Maja Stojanović, aktivistkinja Inicijative mladih za ljudska prava u Nišu
Ovih dana me anonimni sudija za prekršaje u Nišu pozvao da se javim na odsluženje kazne zatvora od deset dana. „Prekršaj“ koji sam učinila pre dve godine sankcionisan je u skladu sa zakonima i propisima države Srbije. „Prekršaj“ je lepljenje plakata u Nišu 11. jula 2005. godine, povodom obeležavanja deset godina genocida u Srebrenici.
Moji prijatelji, prijateljice i ja lepili smo plakate noć uoči desetogodišnjice srebreničkog masakra. Plakata je bilo isto koliko i žrtava u Srebrenici – na svakom plakatu jedan broj pisan rukom i crni flor. Cilj akcije je bio da se pokaže da ima ljudi u Srbiji koji saosećaju sa srebreničkim žrtvama i preuzimaju odgovornost za sufinansiranje ovog genocida novcem poreskih obveznika.
Plakate smo lepili na mestima na kojima su, pre i posle toga, lepljeni plakati Smiljka Kostića, Vojislava Šešelja, „Beer Fest-a“, raznih kvazikulturnih dešavanja, putovanja za Bugarsku… Za to lepljenje plakata po Nišu niko nije kažnjen.
Komunalna inspekcija je iz informacije o akciji dobijene od uredništva u niškim dnevnim novinama saznala da sam možda ja odgovorna za lepljenje plakata. Već sutradan sam pozvana na razgovor u Komunalnoj inspekciji.
Kako je akcija vrednosno promovisala preuzimanje odgovornosti, smatrala sam da treba da preuzmem odgovornost za lepljenje plakata. Desetak službenika u ogromnoj kancelariji pretrpanoj papirima ubeđivalo me kako sam uradila pogrešnu stvar.
Sudija za prekršaje je pokušao da mi objasni kako su njemu “spalili kuću na Kosovu ti isti muslimani“ i da su „sve što im se desilo višestruko zaslužili”. Prisutna službenica nazivala nas je “muslimanima”. U njenom vrednosnom sistemu, to je verovatno najgora uvreda. Nakon podužeg monologa sudija mi je odredio maksimalnu kaznu “u skladu sa materijalnim stanjem okrivljenoga i težinom učinjenog prekršaja”. Moja žalba nije uvažena.
Nisam platila kaznu, jer mislim da ne treba davati novac državi čiji se svi slojevi društva nekažnjeno upinju da mi objasne kako postoji opravdanje za ubistvo 8.000 ljudi. Pitam se da li, plaćanjem ove kazne državi, finansiram poslednju fazu genocida – njegovo poricanje?
Neću da plaćam poricanje genocida. Neću da budem jedina na kojoj se lomi pravda, za lepljenje plakata na nedozvoljenim mestima. Alternativa je građanska neposlušnost. Predsednik Srbije, premijer i drugi zvaničnici trebalo bi da se zamisle kakvu poruku šalju građanima i građankama, svetu, novim generacijama.
Valja napomenuti da je godinu dana kasnije grupa aktivista i aktivistkinja koja je obeležavala jedanaestu godišnjicu srebreničkog genocida provela dane na infomativnim razgovorima, da su učesnike mirovnog karavana u Nišu tukli i vređali na nacionalnoj osnovi, da je ove godine osamnaestogodišnji aktivista Inicijative dobio pesnicom u glavu jer je lepio plakat sa porukom „Mladića u Hag“. Niko nije adekvatno kažnjen.
Maja Stojanović, aktivistkinja Inicijative mladih za ljudska prava u Nišu
